IRINA, CRVENOKOSA LJUBAVI MOJA...I DEO
IRINA, CRVENOKOSA LJUBAVI MOJA...I DEO
by Radeumetnik on Wed Mar 12, 2008 3:42 am
Prvi deo
Zvoni telefon.
Moja telefonska sekretarica:
Molim sacekajte... Ako vam se ne javim u roku od 2 minuta smatrajte zahtev
za ragovor odbijenim.Hvala. Posle zvucnog signala ako ste bas uporni, ostavite vasu poruku. Pa cu vec da vam se javim kad stignem... Alooo...
Ne. Nije Herceg novi. Ja sam na pola puta izmedju Kotora i Herceg Novog
Ma slabo te cujem. Znas da sam vec prilicno nagluv i na ovo drugo uvo jedva da cujem.
aloooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooo. Ma sta vices.
Nisam bas toliko gluv.
Ona. hmmmmmmmmmmm. Ma cujes ti mene samo se salis po obicaju.
Da. Umetnik. Ovdeen, Risannnnnn. Gde si moga dukat da ostavis na zidu i sutra
da ga nadjes jer je takovo postenje bilo u naroda jer je bilo bruka da neko vidi da
ga neko uzima i nezamislivo je bilo da neko pozeli nesto tudje. Smatralo se za najvecu
sramotu da neko bude vidjen da krade od svojij komsija i rodjaka. Pa makar sta da je
taj dukat bio slucajno ostavljen na kamenom zidu koji okruzuje pijac.
Ona. Da li se bore danas talasi sa morem? ili je obala uvek ona koja svaki talas doceka
i vrati ga, okrene na drugu stranu dok ga ne zameni neki drugi koji jos upornije, se
trudi da razbije cvrsto povezane kiklopske zidove koji su ko zna kada sazidani na
reci koja je nekada primala i vece brodove skoro do pecine iz koje je neprestano izlazila
hladna i pitka voda, iz samog srca planine, ponekad noseci novac, nakit i zlatne predmete
iz ko zna kojeg ponora gde je zauvek skriveno Teutino blago.
Umetnik: More je mirno. Vrloo.Osecam i mirise. Otkako ne pusim sve vise.
Nekada na ribu, travu, ili ima onaj svoj poseban miris koji se samo ponekad oseti, ujutru kada nocna svezina polako popusta i ustupa polako
suncevim zracima da zagreju velike stene koje strce tamo gde je do skora bio jos jedan
otok pa ga je zemljotres zauvek potopio da su ostala samo ona dva preko puta Perasta, koja opstaju vise zahvaljuci
ljudskoj paznji i verovanju da se u odredjeno doba godine iz camca baci po jedan kamen
i tako godinama u isti dan kao neka povorka koja ima svoj sveti zavet da sa mora podigne
i ucini sveto mesto, postojano pohrani svoju veru i nade na mnogobrojnim srebrnim tablicama i reljefima koji govore o vestini i vremenu u kojem je zaduzbinar ziveo a majstor stvorio da bude postavljena na vidnom mestu u crkvi na ostrvu.
Ona: pa gde si ti? Spavas? bonaca.
Umetnik:Jedine talase vidim u ovom dobrom crnom vinu. Za sada. Posle usoljene sardele
zedj najbolje gasi vino i voda pazljivo u odredjenoj srazmeri pomesani.
Ona:Ju. to ne lici na tebe.
Umetnik: Evo malo pre razgovaram sa zenom. Kaze opet si na internetu, sa onim tvojim zenetinama. Dosadni ste, iste price, kao da se poznajete ali se nikada videli niste. kakvo je to prijateljstvo. Nista ja to ne razumem. Ona: Ma ima pravo na svoj stav. Nego...
Ona. Pazi na lap top, polupace ti ga. Smeje se. A posle ces morati sa olovkom da pises.
Umetnik: Ma imam u rezervi jos koji pa ne vredi i da ga polupa, a znas da ja naj bolje mislim kada pisem udarajuci sa dva prsta po tasterima koji polako otkazuju i ponekad
reaguju na ponovljen udarac ne bas nezan za posmatraca Kao losa sekretarica,
kucam sa puno slovnih gresaka, i treba mi tri lektora da se snadju sta je pisac
hteo da kaze.
Ona: A to. Onda mi pisi, ja mislila da te nema nigde, da nesmes da prilazis kompjuteru.
da imas zabranu do daljnjeg. Ili si u fazi apstinencije od kompjutera.
Umetnik: Malo, da nekako saberem i utiske sa puta. Ma hocu pisacu ti. Znas vec mene.
Ona: Da. Lepo. Ajde pisi ti na miru. Tu sam ja kad zelis da se cujemo.
A ja inace muvam se malo tamo malo vamo. Nekako bezvoljna i sa dosadom stavljam i
skidam ono sto ti zoves mojom maskom a ja sminkom.
Umetnik: Aha pa lepo je to. Muvanje. A ti si uvek doterana i lepo mirises.
Ona: sta lepo?? Smeh...
Umetnik: pa zujis okolo, pricas salis se i tako to.
Ona: Ne. Nisi shvatio. Kazem . Necu da te zovem. Pisi ti na miru
Ja retko kada nekog zovem i necu da te obavezujem i zadrzavam. Obecavam.
Umetnik: Dobro de ne zurim se. Ma ne brini. toliko za mene.
Ona: Nekako ne zelim da znam o cemu pises. Zaista. Uvek sam mrzela one novinare
koji pitaju pisca a sta to novo pise. Vecu glupost im nije presla usne.
Umetnik: Ma da obicno se i ja ucutim, kad je neko previse radoznao a ideja je jos sirova
Volim da sam prisutan u tome. Da. Inace je sav dozivljaj sasvim mlak i beskrvan ako to prepricam unapred tako da posle i nemam o cemu da pisem.Iscuri nekud nepovratno.
Kao da volim Klerat.razmisljam. Kao da nas vezuje neka telepatska veza.
Ona: Da, dopada mi se da budem stalno tvoja Klerat.
Umetnik: znas da Volim tvoje pesme, samo pesme...
Ona: Kao da sam ja ovde, i slusam te. Za tebe.
Umetnik. Volim i tvoju misao.Ona.Drago mi je, lepo je to cuti.
Umetnik: Znas sta treba odbaciti, i cime se ne treba opterecivati.
Imas neku svoju meru stvari. Svesna sebe svog zivota svoje nemoci i svoje ljudskosti
Ona. sprema se da zapise najvecu misao koju je cula o sebi.
Umetnik> cudis se. Da nisam se izlupeto, sve sto je ljudsko nije mi strano, tako nekako
Ona. Ne. cula sam nesto apsulutno tacno i teku mi suze.
Umetnik> e bas sam budala sta ti sve ja pricam.
Ona: porazavajuca istina je lepa coveku koji ume da je raspozna
Ona. A ja umem, u pravu si,da sam blize tebi, pricali bi, znao bi da si u pravu.
Kao sto i ja znam...
Umetnik: Ne samo pamtim da si mi rekla jednom prilikom.
Ona: kada ti pises ...ponekad osetim ....to sve kao da sam i ja tu sa tobom.
Umetnik: Ma nesto u svom zivotu nemozes da promenis,
jer je to jednostavno tako mozda i neizvodljivo, zadato kao obaveza i kvit.
Ona: Da. Mozes li ti u svome?
Umetnik: Sada ne zelim da menjam umoran od svih promena zadovoljan da je konacno nesto
poslo kako treba.Ili se samo varam. Ubedjukm sebe u to. Po obicaju.
Sada sam kao reka koja se izlila i nakon dugo vremena vratila u svoje korito i
mirno tece
Ona. Zelim ti da tako ostane. Odiseju.
Umetnik: Vise nisam tako nemirna reka.
Ona:Lepo je biti reka
Umetnik:Uh kada bih imao brod pa da se otisnem na pucinu u beskraj.
Ona. Lepo je imati svoj tok.
Umetnik: Kao Odisej bih bio slobodan izlozen svim iskusennjima, u vecitom traganju,
sa vatrom koja se u meni ne gasi.
Umetnik: Da lepo je ali reka se i zamuti i opet jednako tece. samo ubrzano.
Ona:Ne, imas ti srecu, dobro ti je kormilo, sada znas i pravac,
i kompas imas da ne ides nigde vise do na zapadnu stranu,
na istoku je samo odsjaj zivota koji je bio i koga se secas.
Vazan je trenutak. Koji je svet u kojem lutam, neki paralelni, u koji se ulazi u posebnom
razdoblju zivota da se vidi da zivot koji se vodi postoji u drugoj a istoj licnosti u
svetu koji osecamo ali samo naslucujemo da postoji.
Umetnik:Da sad sam tamo napisao nesto o dva broda. kasnije cu vec pricati sta se
dogodilo tamo. Nisam sad spreman da ti pricam, ali je to promenilo moj zivot i poceo sam
da verujem u cuda.
Napisao sam beleske, neke crtice, zapoceo nesto kao pesmu i nastavio u ateljeu jedan crtez.
Ona: dva broda, kao da sam to citala. A crtez, ima li boju ili je samo grafit.
Umetnik: Da nastavio sam u ateljeu i zavrsio to kao pesmu.Svaki oblik se javio da sam
znao da sviram na violini verovatno bih i zvukom to propratio. Ovako sam samo ritmicno
otkucavao po stolu, zagledan kao da gledam u neki drugi svet.
Umetnik: Nastavak se zbio kasnije, bio sam nestrpljiv. Ceo dan sam samo zurio.
I uvece na trenutak kao da sam zaspao. Moj bog definitivno je zena, i ima plave oci.Nisam zaspao, malo se
zaneo pa se vratio. Ona. Da. Lici malo na tebe.Ili se to meni samo cini.
Napisao sam nesto lepo o vili i to mi se se dopalo, stalno sam gledao tu rusevinu.
to malo rimaskih mozaika, vrata gde su nekada bila i trag slike na zidu njenog kupatila.
Ona. Ne znam gde je ta vila? O cemu pricas.
Umetnik u sred Risna pored bolnice u Risnu.Postoji Rimska vila.
Klerat. Aha, bas tu znaci. I zasto te ona tako zanima. Sta si video u njoj.
Umetnik: Prolazio sam bezbroj puta a tek veceras doziveo je kao sto je bila nekada
sa parkom u sred vile, predivnim cvecem, belim stubovima sto ogradjuju trem.
Klerat. Sta si video jos?
Umetnik.U trenu moje noge stupise na njene kamene ploce i prodjoh rimskog vojnika sa kopljem
sto drema na suncu. U odaji za velikim stolom gospodar sedi a pisar pise perom,
i povremeno se osvrne na kikot sto dopire iz kupatila.
Klerat: Tamo je ko?
adeumetnik: Cuje se mladi glas sto doziva robinju.
klerat> crvenokosa?
Umetnik: Ona se sprema da udje u mali bazen.
Klerat: tamna?
Klerat> Plavusa?
Klerat> Vidim je.
Umetnik: Crna robinja i crna gospodarica.
Klerat: da uvek je tako kod Rimljanki.
Umetnik: Kao da se i u jednoj i u drugoj krv izmesala.
Klerat: Majka i kcer.
Umetnik> Ne necija kcer sto je rodila robinja. Ona je kcer svoje majke robinje, a kcer
rimskog vojnika koji je ranjen ostao u brdima Anadolije. Odvedena zbog svoje lepote i boje koze
ugovorena kao da je mlada kamila koja zbog svojih nogu koje obecavaju pa dobija na ceni.
Umetnik:Gospodar i crna robinja dovedena na obale Boke Kotorske.
Klerat> zasto ima svetle oci, a gleda kao macka.
Umetnik: Sjajne koze i ociju sto jos kao da svetle u noci iza palminog lisca.
Kao oci pantere. To je robinja. Crna robinja.
Klerat> da, ali zasto im je kcer sa rubens crvenom kosom, ne verujem, da su englezi bili tada.
Neverovatno sta su geni.Ko se sve prosetao i koja se krv pomesala, da je njena kosa crvena.
Umetnik> Kao da je samo mlada Teuta.kazu bila toliko lepa da je
se u nocima prepricavalo sapatom o boginji na obali mora kojoj svetli kosa na suncu kao da je
krv.Klerat> da. Neverovatna slika. Crvenokosa boginja.
Klerat> sta je lepa zena? grudi? kosa? bedra? oci? ruke? misice? zubi? kosa?
Sta?
Umetnik> Ona je za sve njih kao kip ozivele boginje. Ne ona je ziva boginje.
ona je zivo otelotvorenje najlepseg ljudskog sna.
To se ne moze iskazati nista pojedinacno, ona je sve u jednom
Klerat> da
Klerat> ali kako?
Klerat> samo redom, molim te opisi.
Umetnik> Pisem. Samo se bojim da se i ja ne zaljubim u nju. Nekao sam postao posesivan.
Kada je ugledam na tremu, osetim i ja njenu blagost i umilnost, samo joj
senka na tren predje preko lica. Mozda je to tuga, jer jos nema dete. Mozda ili sam poranio
sa zakljucivanjem. Kada progovori glas mi u usima kao potok zubori.
Kada ustane krene i sa ramena joj spadne bretela letnje haljine ja neznam kuda bih oci.
Klerat> koje boje?
Klerat> sleza?
Umetnik> a ona kao postidjena prikupi svoju svilenu haljinu, podigne tanku bretelu.
Klerat> golubije plavo?
Umetnik> Njena uska i pripijena haljina od donetog platna sa galije
Klerat> Umetnice
Klerat> Pripovedacu. Hoces li je ikada naslikati.
Umetnik> cudno plavoljubicaste boje
Klerat> Boja me interesuje, da sagledam njenu lepotu.
Klerat> Koliko velova?
Umetnik> Sasivena od jednog komada platna
Klerat>Omotana?
Umetnik> Koje su necije ruke razdvojile u zelji da je odnesu a svila se razdvojila
Klerat: Da
Umetnik> jednakim rezom, kao da su maceve potegli pa ga presekli na dve jednake polovine.
Uvek kada obuce tu haljinu pripijenu, ona istakne njene male grudi i strast se u noj probudi.
Klerat> da
Umetnik> svila tako ocrta liniju njenog bedra, i vitka noga se pojavi i divno stopalo
sa lepo oblikovanim prstima i nesto manjim noktima gotovo sjajnim i brizljivo negovanim.
Klerat> Decackog ili zenskog tela?
Umetnik> Ona se zacas okrene i obavije se prozirni veo u okretu nekog njoj znanog plesa.
U ruci joj ubrus od tankog lanenog platna.
U okretu zastane i nasemeje se tako zvonko, bljesnu joj beli zubi, a oci krupne i meke, kao
u srne blago podignutih obrava kao u cudjenju, pokriju guste i duge trepavice, a osmeh,
i poluotvorena pokazu vrh malog jezika, kao kod detete koje se sali ili se duri.
Klerat> da. Bas si opcinjen njom.
Sa nje se se odvi veo kao barjak sa koplja na vetru i zavijori kao zastava pobede.
Obraz joj prekri rumen, a celo se sitnim kapjama se osu i
ona ciknu. Da li od neke zinenadne radosti ili od mladosti i krvi njene, pomesane,
Robinja je posmatra svojim siroko otvorenim ocima sa sirokim osmehom.
Klerat> da li ona voli nekoga?
Umetnik> Strpljivo ceka da divna igra se zavrsi, kada stane pogled joj potamni.
Pogleda kroz prozor, gde mlad rimski vojnik pokazuje gospodaru svoje koplje
Klerat> da. Vidim ga i njegove lokne.
Umetnik> on mu ga daje a ona u strahu skupi ruke na grudi. dok gospodar koplje dize da vidi
njegovu tezinu kako lezi u ruci u trenu sa
zeljom da ga isproba na ovom mladom vojniku koji ga tako podseca da mu je mladost netragom nestala na poljima Anadolije.
I oklop mu sada pretezak, misici nekada cvrsti i glatki sada mlitavi,
a noge nekada cvrste, nesigurno od stola ga podignu.
Spusti koplje. vec zamoren napusti ga svaka zelja.
Sve ga napusta polako.
Svoju mladu zenu oseca kao jedan teret vise.
Njena nagota, sve mu je to kao igra tek probudjenog deteta.
Ona odahnu. Iz grudi jedan teski uzdah se ote.
Uplasena kao srna tako zbunjena, svojom tajnom, nacas suzu pusti.
Robinja je vec bez osmeha ceka. Oci su joj tamnije od njene koze.
Ona se prenu, okrete se i brzim korakom otrca u svoju sobu i baci se u postelju
pod baldahinom. Skupi se kao dete, kolena do brade, kao da je u majcinoj utrobi
cini se postade jos manja.
Malo pre ona rumen se izgubi, a sada bledo lice nagrdi pogled ocaja.
i postade joj hladno da joj se zubi suudarise.
Kao ranjena, zarida u groznici da robinja utrca
i ostrim glasom pozva drugog roba da trkom podje po lekara
jer je gospodarica dobila jedan od svojih napada.
Gospodar udje.Po kozna koji put prokle ovaj procep izmedju dva brda i ovu reku sto kao
ponornica ovde izvire, i mocvaru ciji kuzni i otrovni zadah preko zidova
prelazi i noci vrele dok se prevrce u krevetu sa bolom u glavi.
Oseca tako bolno i ranu sto ispod kolena ne zarasta i svoju sudbu sto zaboravljen na ovom negostoljubivom mestu
kao pod vrelim stitom ove planine sto mu pogled povuce na vise.
Lekar joj ispravi ruke i telo se umiri, oci tako zive sad bezivotne negde
zagledane preko njegovog ramena zure bez suza, lice vostano belo, kosa sva mokra od znoja zalepljena na celu.
Ona pogleda u njega sa takvom patnjom pokri lice sa obe ruke i okrenu se prema zidu. Lekar pogleda u gospodara
odmahnu glavom i ostavi joj u kupi lek od trava. Zaspace rece gospodaru kad izadjose na trem. Lagan naklon i sitnim gotovo decijim korakom izadje.
Udje u veliku sobu, zavese i ono malo svetla pade na pod na kojem se okrecu znaci, plameno kolo, znaci nacrtani u pesku a zatim preneti sitnim
kockama kamena, po licnoj zelji gospodara koji je to video ko zna gde i zasto upamtio. Njemu kome je svejedno koji ne vidi naslikane slike na zidovima
trazi da mu se jedno secanje cudnim znacima sto zanju kao srpovi u kovitlac zabelezi i bar to parce secanja slave otme od zaborava.
Zvoni telefon.
Moja telefonska sekretarica:
Molim sacekajte... Ako vam se ne javim u roku od 2 minuta smatrajte zahtev
za ragovor odbijenim.Hvala. Posle zvucnog signala ako ste bas uporni, ostavite vasu poruku. Pa cu vec da vam se javim kad stignem... Alooo...
Ne. Nije Herceg novi. Ja sam na pola puta izmedju Kotora i Herceg Novog
Ma slabo te cujem. Znas da sam vec prilicno nagluv i na ovo drugo uvo jedva da cujem.
aloooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooooo. Ma sta vices.
Nisam bas toliko gluv.
Ona. hmmmmmmmmmmm. Ma cujes ti mene samo se salis po obicaju.
Da. Umetnik. Ovdeen, Risannnnnn. Gde si moga dukat da ostavis na zidu i sutra
da ga nadjes jer je takovo postenje bilo u naroda jer je bilo bruka da neko vidi da
ga neko uzima i nezamislivo je bilo da neko pozeli nesto tudje. Smatralo se za najvecu
sramotu da neko bude vidjen da krade od svojij komsija i rodjaka. Pa makar sta da je
taj dukat bio slucajno ostavljen na kamenom zidu koji okruzuje pijac.
Ona. Da li se bore danas talasi sa morem? ili je obala uvek ona koja svaki talas doceka
i vrati ga, okrene na drugu stranu dok ga ne zameni neki drugi koji jos upornije, se
trudi da razbije cvrsto povezane kiklopske zidove koji su ko zna kada sazidani na
reci koja je nekada primala i vece brodove skoro do pecine iz koje je neprestano izlazila
hladna i pitka voda, iz samog srca planine, ponekad noseci novac, nakit i zlatne predmete
iz ko zna kojeg ponora gde je zauvek skriveno Teutino blago.
Umetnik: More je mirno. Vrloo.Osecam i mirise. Otkako ne pusim sve vise.
Nekada na ribu, travu, ili ima onaj svoj poseban miris koji se samo ponekad oseti, ujutru kada nocna svezina polako popusta i ustupa polako
suncevim zracima da zagreju velike stene koje strce tamo gde je do skora bio jos jedan
otok pa ga je zemljotres zauvek potopio da su ostala samo ona dva preko puta Perasta, koja opstaju vise zahvaljuci
ljudskoj paznji i verovanju da se u odredjeno doba godine iz camca baci po jedan kamen
i tako godinama u isti dan kao neka povorka koja ima svoj sveti zavet da sa mora podigne
i ucini sveto mesto, postojano pohrani svoju veru i nade na mnogobrojnim srebrnim tablicama i reljefima koji govore o vestini i vremenu u kojem je zaduzbinar ziveo a majstor stvorio da bude postavljena na vidnom mestu u crkvi na ostrvu.
Ona: pa gde si ti? Spavas? bonaca.
Umetnik:Jedine talase vidim u ovom dobrom crnom vinu. Za sada. Posle usoljene sardele
zedj najbolje gasi vino i voda pazljivo u odredjenoj srazmeri pomesani.
Ona:Ju. to ne lici na tebe.
Umetnik: Evo malo pre razgovaram sa zenom. Kaze opet si na internetu, sa onim tvojim zenetinama. Dosadni ste, iste price, kao da se poznajete ali se nikada videli niste. kakvo je to prijateljstvo. Nista ja to ne razumem. Ona: Ma ima pravo na svoj stav. Nego...
Ona. Pazi na lap top, polupace ti ga. Smeje se. A posle ces morati sa olovkom da pises.
Umetnik: Ma imam u rezervi jos koji pa ne vredi i da ga polupa, a znas da ja naj bolje mislim kada pisem udarajuci sa dva prsta po tasterima koji polako otkazuju i ponekad
reaguju na ponovljen udarac ne bas nezan za posmatraca Kao losa sekretarica,
kucam sa puno slovnih gresaka, i treba mi tri lektora da se snadju sta je pisac
hteo da kaze.
Ona: A to. Onda mi pisi, ja mislila da te nema nigde, da nesmes da prilazis kompjuteru.
da imas zabranu do daljnjeg. Ili si u fazi apstinencije od kompjutera.
Umetnik: Malo, da nekako saberem i utiske sa puta. Ma hocu pisacu ti. Znas vec mene.
Ona: Da. Lepo. Ajde pisi ti na miru. Tu sam ja kad zelis da se cujemo.
A ja inace muvam se malo tamo malo vamo. Nekako bezvoljna i sa dosadom stavljam i
skidam ono sto ti zoves mojom maskom a ja sminkom.
Umetnik: Aha pa lepo je to. Muvanje. A ti si uvek doterana i lepo mirises.
Ona: sta lepo?? Smeh...
Umetnik: pa zujis okolo, pricas salis se i tako to.
Ona: Ne. Nisi shvatio. Kazem . Necu da te zovem. Pisi ti na miru
Ja retko kada nekog zovem i necu da te obavezujem i zadrzavam. Obecavam.
Umetnik: Dobro de ne zurim se. Ma ne brini. toliko za mene.
Ona: Nekako ne zelim da znam o cemu pises. Zaista. Uvek sam mrzela one novinare
koji pitaju pisca a sta to novo pise. Vecu glupost im nije presla usne.
Umetnik: Ma da obicno se i ja ucutim, kad je neko previse radoznao a ideja je jos sirova
Volim da sam prisutan u tome. Da. Inace je sav dozivljaj sasvim mlak i beskrvan ako to prepricam unapred tako da posle i nemam o cemu da pisem.Iscuri nekud nepovratno.
Kao da volim Klerat.razmisljam. Kao da nas vezuje neka telepatska veza.
Ona: Da, dopada mi se da budem stalno tvoja Klerat.
Umetnik: znas da Volim tvoje pesme, samo pesme...
Ona: Kao da sam ja ovde, i slusam te. Za tebe.
Umetnik. Volim i tvoju misao.Ona.Drago mi je, lepo je to cuti.
Umetnik: Znas sta treba odbaciti, i cime se ne treba opterecivati.
Imas neku svoju meru stvari. Svesna sebe svog zivota svoje nemoci i svoje ljudskosti
Ona. sprema se da zapise najvecu misao koju je cula o sebi.
Umetnik> cudis se. Da nisam se izlupeto, sve sto je ljudsko nije mi strano, tako nekako
Ona. Ne. cula sam nesto apsulutno tacno i teku mi suze.
Umetnik> e bas sam budala sta ti sve ja pricam.
Ona: porazavajuca istina je lepa coveku koji ume da je raspozna
Ona. A ja umem, u pravu si,da sam blize tebi, pricali bi, znao bi da si u pravu.
Kao sto i ja znam...
Umetnik: Ne samo pamtim da si mi rekla jednom prilikom.
Ona: kada ti pises ...ponekad osetim ....to sve kao da sam i ja tu sa tobom.
Umetnik: Ma nesto u svom zivotu nemozes da promenis,
jer je to jednostavno tako mozda i neizvodljivo, zadato kao obaveza i kvit.
Ona: Da. Mozes li ti u svome?
Umetnik: Sada ne zelim da menjam umoran od svih promena zadovoljan da je konacno nesto
poslo kako treba.Ili se samo varam. Ubedjukm sebe u to. Po obicaju.
Sada sam kao reka koja se izlila i nakon dugo vremena vratila u svoje korito i
mirno tece
Ona. Zelim ti da tako ostane. Odiseju.
Umetnik: Vise nisam tako nemirna reka.
Ona:Lepo je biti reka
Umetnik:Uh kada bih imao brod pa da se otisnem na pucinu u beskraj.
Ona. Lepo je imati svoj tok.
Umetnik: Kao Odisej bih bio slobodan izlozen svim iskusennjima, u vecitom traganju,
sa vatrom koja se u meni ne gasi.
Umetnik: Da lepo je ali reka se i zamuti i opet jednako tece. samo ubrzano.
Ona:Ne, imas ti srecu, dobro ti je kormilo, sada znas i pravac,
i kompas imas da ne ides nigde vise do na zapadnu stranu,
na istoku je samo odsjaj zivota koji je bio i koga se secas.
Vazan je trenutak. Koji je svet u kojem lutam, neki paralelni, u koji se ulazi u posebnom
razdoblju zivota da se vidi da zivot koji se vodi postoji u drugoj a istoj licnosti u
svetu koji osecamo ali samo naslucujemo da postoji.
Umetnik:Da sad sam tamo napisao nesto o dva broda. kasnije cu vec pricati sta se
dogodilo tamo. Nisam sad spreman da ti pricam, ali je to promenilo moj zivot i poceo sam
da verujem u cuda.
Napisao sam beleske, neke crtice, zapoceo nesto kao pesmu i nastavio u ateljeu jedan crtez.
Ona: dva broda, kao da sam to citala. A crtez, ima li boju ili je samo grafit.
Umetnik: Da nastavio sam u ateljeu i zavrsio to kao pesmu.Svaki oblik se javio da sam
znao da sviram na violini verovatno bih i zvukom to propratio. Ovako sam samo ritmicno
otkucavao po stolu, zagledan kao da gledam u neki drugi svet.
Umetnik: Nastavak se zbio kasnije, bio sam nestrpljiv. Ceo dan sam samo zurio.
I uvece na trenutak kao da sam zaspao. Moj bog definitivno je zena, i ima plave oci.Nisam zaspao, malo se
zaneo pa se vratio. Ona. Da. Lici malo na tebe.Ili se to meni samo cini.
Napisao sam nesto lepo o vili i to mi se se dopalo, stalno sam gledao tu rusevinu.
to malo rimaskih mozaika, vrata gde su nekada bila i trag slike na zidu njenog kupatila.
Ona. Ne znam gde je ta vila? O cemu pricas.
Umetnik u sred Risna pored bolnice u Risnu.Postoji Rimska vila.
Klerat. Aha, bas tu znaci. I zasto te ona tako zanima. Sta si video u njoj.
Umetnik: Prolazio sam bezbroj puta a tek veceras doziveo je kao sto je bila nekada
sa parkom u sred vile, predivnim cvecem, belim stubovima sto ogradjuju trem.
Klerat. Sta si video jos?
Umetnik.U trenu moje noge stupise na njene kamene ploce i prodjoh rimskog vojnika sa kopljem
sto drema na suncu. U odaji za velikim stolom gospodar sedi a pisar pise perom,
i povremeno se osvrne na kikot sto dopire iz kupatila.
Klerat: Tamo je ko?
adeumetnik: Cuje se mladi glas sto doziva robinju.
klerat> crvenokosa?
Umetnik: Ona se sprema da udje u mali bazen.
Klerat: tamna?
Klerat> Plavusa?
Klerat> Vidim je.
Umetnik: Crna robinja i crna gospodarica.
Klerat: da uvek je tako kod Rimljanki.
Umetnik: Kao da se i u jednoj i u drugoj krv izmesala.
Klerat: Majka i kcer.
Umetnik> Ne necija kcer sto je rodila robinja. Ona je kcer svoje majke robinje, a kcer
rimskog vojnika koji je ranjen ostao u brdima Anadolije. Odvedena zbog svoje lepote i boje koze
ugovorena kao da je mlada kamila koja zbog svojih nogu koje obecavaju pa dobija na ceni.
Umetnik:Gospodar i crna robinja dovedena na obale Boke Kotorske.
Klerat> zasto ima svetle oci, a gleda kao macka.
Umetnik: Sjajne koze i ociju sto jos kao da svetle u noci iza palminog lisca.
Kao oci pantere. To je robinja. Crna robinja.
Klerat> da, ali zasto im je kcer sa rubens crvenom kosom, ne verujem, da su englezi bili tada.
Neverovatno sta su geni.Ko se sve prosetao i koja se krv pomesala, da je njena kosa crvena.
Umetnik> Kao da je samo mlada Teuta.kazu bila toliko lepa da je
se u nocima prepricavalo sapatom o boginji na obali mora kojoj svetli kosa na suncu kao da je
krv.Klerat> da. Neverovatna slika. Crvenokosa boginja.
Klerat> sta je lepa zena? grudi? kosa? bedra? oci? ruke? misice? zubi? kosa?
Sta?
Umetnik> Ona je za sve njih kao kip ozivele boginje. Ne ona je ziva boginje.
ona je zivo otelotvorenje najlepseg ljudskog sna.
To se ne moze iskazati nista pojedinacno, ona je sve u jednom
Klerat> da
Klerat> ali kako?
Klerat> samo redom, molim te opisi.
Umetnik> Pisem. Samo se bojim da se i ja ne zaljubim u nju. Nekao sam postao posesivan.
Kada je ugledam na tremu, osetim i ja njenu blagost i umilnost, samo joj
senka na tren predje preko lica. Mozda je to tuga, jer jos nema dete. Mozda ili sam poranio
sa zakljucivanjem. Kada progovori glas mi u usima kao potok zubori.
Kada ustane krene i sa ramena joj spadne bretela letnje haljine ja neznam kuda bih oci.
Klerat> koje boje?
Klerat> sleza?
Umetnik> a ona kao postidjena prikupi svoju svilenu haljinu, podigne tanku bretelu.
Klerat> golubije plavo?
Umetnik> Njena uska i pripijena haljina od donetog platna sa galije
Klerat> Umetnice
Klerat> Pripovedacu. Hoces li je ikada naslikati.
Umetnik> cudno plavoljubicaste boje
Klerat> Boja me interesuje, da sagledam njenu lepotu.
Klerat> Koliko velova?
Umetnik> Sasivena od jednog komada platna
Klerat>Omotana?
Umetnik> Koje su necije ruke razdvojile u zelji da je odnesu a svila se razdvojila
Klerat: Da
Umetnik> jednakim rezom, kao da su maceve potegli pa ga presekli na dve jednake polovine.
Uvek kada obuce tu haljinu pripijenu, ona istakne njene male grudi i strast se u noj probudi.
Klerat> da
Umetnik> svila tako ocrta liniju njenog bedra, i vitka noga se pojavi i divno stopalo
sa lepo oblikovanim prstima i nesto manjim noktima gotovo sjajnim i brizljivo negovanim.
Klerat> Decackog ili zenskog tela?
Umetnik> Ona se zacas okrene i obavije se prozirni veo u okretu nekog njoj znanog plesa.
U ruci joj ubrus od tankog lanenog platna.
U okretu zastane i nasemeje se tako zvonko, bljesnu joj beli zubi, a oci krupne i meke, kao
u srne blago podignutih obrava kao u cudjenju, pokriju guste i duge trepavice, a osmeh,
i poluotvorena pokazu vrh malog jezika, kao kod detete koje se sali ili se duri.
Klerat> da. Bas si opcinjen njom.
Sa nje se se odvi veo kao barjak sa koplja na vetru i zavijori kao zastava pobede.
Obraz joj prekri rumen, a celo se sitnim kapjama se osu i
ona ciknu. Da li od neke zinenadne radosti ili od mladosti i krvi njene, pomesane,
Robinja je posmatra svojim siroko otvorenim ocima sa sirokim osmehom.
Klerat> da li ona voli nekoga?
Umetnik> Strpljivo ceka da divna igra se zavrsi, kada stane pogled joj potamni.
Pogleda kroz prozor, gde mlad rimski vojnik pokazuje gospodaru svoje koplje
Klerat> da. Vidim ga i njegove lokne.
Umetnik> on mu ga daje a ona u strahu skupi ruke na grudi. dok gospodar koplje dize da vidi
njegovu tezinu kako lezi u ruci u trenu sa
zeljom da ga isproba na ovom mladom vojniku koji ga tako podseca da mu je mladost netragom nestala na poljima Anadolije.
I oklop mu sada pretezak, misici nekada cvrsti i glatki sada mlitavi,
a noge nekada cvrste, nesigurno od stola ga podignu.
Spusti koplje. vec zamoren napusti ga svaka zelja.
Sve ga napusta polako.
Svoju mladu zenu oseca kao jedan teret vise.
Njena nagota, sve mu je to kao igra tek probudjenog deteta.
Ona odahnu. Iz grudi jedan teski uzdah se ote.
Uplasena kao srna tako zbunjena, svojom tajnom, nacas suzu pusti.
Robinja je vec bez osmeha ceka. Oci su joj tamnije od njene koze.
Ona se prenu, okrete se i brzim korakom otrca u svoju sobu i baci se u postelju
pod baldahinom. Skupi se kao dete, kolena do brade, kao da je u majcinoj utrobi
cini se postade jos manja.
Malo pre ona rumen se izgubi, a sada bledo lice nagrdi pogled ocaja.
i postade joj hladno da joj se zubi suudarise.
Kao ranjena, zarida u groznici da robinja utrca
i ostrim glasom pozva drugog roba da trkom podje po lekara
jer je gospodarica dobila jedan od svojih napada.
Gospodar udje.Po kozna koji put prokle ovaj procep izmedju dva brda i ovu reku sto kao
ponornica ovde izvire, i mocvaru ciji kuzni i otrovni zadah preko zidova
prelazi i noci vrele dok se prevrce u krevetu sa bolom u glavi.
Oseca tako bolno i ranu sto ispod kolena ne zarasta i svoju sudbu sto zaboravljen na ovom negostoljubivom mestu
kao pod vrelim stitom ove planine sto mu pogled povuce na vise.
Lekar joj ispravi ruke i telo se umiri, oci tako zive sad bezivotne negde
zagledane preko njegovog ramena zure bez suza, lice vostano belo, kosa sva mokra od znoja zalepljena na celu.
Ona pogleda u njega sa takvom patnjom pokri lice sa obe ruke i okrenu se prema zidu. Lekar pogleda u gospodara
odmahnu glavom i ostavi joj u kupi lek od trava. Zaspace rece gospodaru kad izadjose na trem. Lagan naklon i sitnim gotovo decijim korakom izadje.
Udje u veliku sobu, zavese i ono malo svetla pade na pod na kojem se okrecu znaci, plameno kolo, znaci nacrtani u pesku a zatim preneti sitnim
kockama kamena, po licnoj zelji gospodara koji je to video ko zna gde i zasto upamtio. Njemu kome je svejedno koji ne vidi naslikane slike na zidovima
trazi da mu se jedno secanje cudnim znacima sto zanju kao srpovi u kovitlac zabelezi i bar to parce secanja slave otme od zaborava.
Re: IRINA, CRVENOKOSA LJUBAVI MOJA...I DEO
by ruza on Sat Jul 26, 2008 11:20 pm
mozda je godisnjica price,kada sam ja tu ?
pripovedacu ?
pripovedacu ?
