ВЕЛИКИ ПЕТАК

[Admin]

Никада и ни у које време историје рода људског нико није страдао невиније, неправедније и дубље него Господ нас Исус Христос. У кратком времену, у току неколико сати одиграла се пред оцима цовецанства једна трагедија од универзалног знацаја у којој се јавља пред нама цовеција слабост у свим облицима и ђаволска злоба пуна захвалности, вређања и понизавања, тјелесног и дусевног страха и бола. И сва ова трагедија достизе врхунац у најсрамотнијој смрти, у распецу на Крсту Онога који је досао да спасе и упути на прави пут огреховљени и пали род људски. То је било највеце и најсрамније дело људи на земљи, осудити Господа и Бога свог, Онога који све “болести насе носи са собом, и цијом раном ми се исцељујемо” (Иса. 53,14). Народ незнабозацки и владари јеврејски се уједињују против онога који је досао да их уцини блазеним. Његови уценици га напустају, Петар га се одрице; Јуда га издаје, а побеснели народ му се руга и узвикује: “Распни га, распни”! А Христос се у том теском тренутку моли за народ свој Господу Богу Оцу своме и смирено казе: “Оце, опрости им, јер не знају ста цине” (Лук.23,24). Моли се Христос у мукама својим за све оне којима је досао, за народ свој, за љубав своју. Преклиње Оца Небеског Створитеља Васељене да има милости према онима који разапињу Сина Његовог, и противе се вољи Онога који воли цовека.

Сунце се помраци и земља задрхта од страха због злоцина који се на њој изврси. Препласени народ који само дан прије говорасе: “Крв Његова на нас и на децу насу”, бези безобзирно са Голготе, да не буде сведок даљих излива гњева небеског. Бјезеци од места злоцина, видео је народ, Крст Христов цак и када му је био леђима окренут, и када је далеко од њега, стално му је излазио пред оци и у сну и на јави. Само је мати Христова Марија са апостолом Јованом остала под Крстом горко ридајуци за сином својим и Господом насим.

О каквог ли безумља народног, о каквог ли бестидног цина, о какве ли залости и туге непреболне. О како стравицан бесе онај дан Велики Петак, ако се он уопсте мозе назвати дан а не ноц без светлости и са неба и са земље.

Ово је дан свељудског покајања; дан када је свако прицање сувисно; дан када плац треба да се цује из дубине дусе целог цовецанства, и да нас води ка измирењу са бозанском зртвом Христовом. О, како би то било дивно када би се цео Православни род покајао. Како би онда засијало Православље у свом светом сјају, и како би тек онда засветлило лице насега народа! Али, да би се сав народ покајао, потребно је да се свака поједина дуса покаје. Виноград је орезан тек када је свака лоза орезана, а воцњак је окалемљен тек када је свака воцка окалемљена. Тако це се и народ препородити, када се свака дуса препороди. А поцетак препорођаја јесте покајање. Само праведници и покајници могу се истински радовати светлом Васкрсењу Господа. Само они могу видети славу која их цека као децу Бозју, као синове и кцери Цара Небеског. И сва страдања која долазе у данасње време за њих не представља ниста у односу на славу која их цека.

Сто се висе приблизавамо највецем празнику - Васкрсењу Христовом, то све висе осецамо да оно није упоредиво ни са једним другим страдањем, да је Он умро као праведник за неправедне, свети за греснике, и да је Он својом крвљу опрао грехе палога света. Зато сви ми Православни хрисцани сваке године се сецамо цасног страдања Христовог. Осецамо и молимо се измирујуцој зртви Бозанске бескрајне љубави. Зато се на Велики Петак и молимо распетом и пострадалом Христу кроз песму: “Искупио си нас од прародитељске клетве, цасном Крвљу Својом Господе, на Крсту си разапет и копљем прободен, да би нама људима излио бесмртност, Господе Бозе, Спаситељу нас, слава Теби и Твом Беспоцетном Оцу и Духу Светоме који зивот даје, сада и увек и у векове векова”. Амин